nekropolis

ne govorim više nijedan jezik

moje tijelo miruje

tvoje

drhti kao insekt koji je dobio blagoslov insekticida

zaboravio sam sve rukopise

po papiru škrabam šare

koje izdaleka podsjećaju na rasute šibice

zaustavim se kao sat kojem se zaglavio feder

gradovi su mrtvi

obasjani crnim suncem

krematorijska ćelija ima prozorčić

kroz njega me gledaš

i kad bih te mogao čuti

ne bih te razumio

sve što čujem je buka

bola

ne razlučujem riječi

ne razlikujem boje

noć je kao dan

zvijezde sniježe

mjeseca ni za nokat nema

dođi

poliži mi s kože

oštre kristale soli

Lp, breza

povratek pesnika, ki smo ga nekaj časa pogrešali, njega in njegove senčne, nas vse opominjajoče pesmi ... Seveda je zanimiv prav specifičen pristop tehle brezenskih (in nekropolis je ena izmed reprezentativnejših pesmi njegovega apokaliptičnega cikla, če mu lahko tako rečem) - bralca zagrabijo nekje v predelu žličke in se kot srh, ki ga povzroči hipno zavedanje končnosti zaradi groze, ki jo drug drugemu prizadevamo, širi po vsej biti ... Vsaka pesem nosi svojo zgodbo, ki se začne nekje v srži podzavestnega zavedanja  brezizhodnosti ...

  Lp, lidija

hi breza, hvala, v čast mi je. lidija hvala za spremni tekst, se beremo!

lp, b.