Pesma u meni ostaje. Zauvek. To je ona jedna pesma, koju nosim otkako znam za sebe, kao ton, kao boja, kao reč, kao stih. Sve to. Pesma kao znamenje, kao znak raspoznavanja. Kao nagrada, i kao kazna.

Nije to neka božanska, nebeska, veličanstvena pesma. To je obična, zemaljska, ljudska pesma, kao i sve ono što nosimo u sebi. Muziku, ljubav, prijateljstvo, mir. Ili nemir, svejedno.

Pod kapom Nebeskom, samo je jedna pesma. I svi smo mi u njoj. Svako od nas je deo te, jedine pesme. Svoju muziku, melodiju samo sebi svojstvenu, nosimo sa sobom.

Tako ja hodam ovim svetom, bezmalo pedeset pet godina, noseći sa sobom i u sebi muziku, melodiju, stih, notu. To dajem svima, i to mi niko ne može oduzeti.

Kada se sve desi, i kada prođe, nešto će ipak ostati. Ne kao spomenik, niti kao sećanje.

Ostaće kao trajanje.

Ona jedna pesma.  

Milen Šelmić