Tihom, varljivom svirkom,
nalik na sazvučje 
harfe i talasa,
noć je lukavo mamila 
okasnele putnike.

Sedam drevnih stena
stajalo je tu, kao i uvek.
Ne kao spomenik,
niti kao opomena.
Samo su stajale i ćutale.

Prolaznika je bunilo
meko plavičasto svetlo,
jedva vidljivo u tami,
niotkuda i niodakle, 
a sveprožimajuće 
i sveprisutno.

Sazvučje, stene i svetlost.
Podseća li vas to na nešto?
Ne, nema šanse, Golijate!

Milen Šelmić