Pogleda u nebo uperena
čekam odgovore
čekam toplu jesenju kišu
da me zagreje,
da spere bolove i nedoumice.

U grudima mi je kavez,
a u oblacima je iz njega
izbegla ptica,
krije se od mene
i ćuti.
Zašto, pitam se,
zašto se ne vrati,
čeka je hrana i dom.

Divlja, nesputana,
ostavila me je praznom,
da ne delim s njom
mesto pod suncem,
da zauvek gledajući u visine
u ledu ukočena ostanem
ruku u čežnji podignutih
iščekivajući znak.

Vetar došapnu
da ja sam to
ostavila gospodara,
da nadjem svoj dom.

suverena