Jednom si mi rekla

kako si nekad davno
sa nekim momkom,
ispod jednog od praških mostova,
slušala nekakvu pesmu
i pričala o tim stihovima.
Nisam to nikako mogao biti ja,
ja sam tih sezona
udisao praško proleće
snimao neke smešne filmove,
i nekadašnji Zlatni Prag
častio svojom mladošću.

Još si mi pričala
da si kasnije, u Parizu
mislim negde na Monmartru,
srela finog mladića
s kojim si uz kapućino
recutovala tiho
stihove te pesme.
Nisam to nikako mogao biti ja,
ja sam te jeseni
osvajao Pariz
ili je on osvajao mene
svojom svetlošću 
i svojim nerazumom.

Kazala si i to,
da si i u Španiji,
na jednom od madridskih trgova,
upoznala bivšeg dečaka,
koji je znao reči te pesme,
baš kao i ti,
i da ste do dugo u noć
pričali njima, i o njima.
Nisam to nikako mogao biti ja,
ja sam tih godina
tražio sebe u Madridu,
gledao svet sa Pirineja,
i pisao o nekim 
sasvim drugim stvarima.

Na kraju si mi poverila
da si na obali reke Arno
sa divnim mladim čovekom
doživela trenutke sreće,
uz istu tu pesmu,
čije ste stihove zaneseno,
gledajući fascinirano
firentinske akvarele,
šaputali jedno drugom.
Nisam to nikako mogao biti ja,
ja sam u to vreme
samovao na Santa Croce,
družio se sa knjigama 
uglavnom mrtvih pesnika,
drugovao sa slikama i freskama,
i život živeo u renesansi.

Nisam to, zaista, mogao biti ja,
ja tebe nikada tamo nisam sreo,
niti sam ikada sa tobom pevao, 
ni reči te pesme
šapatom razmenjivao.

A znao bih da jesam,
veoma dobro bih znao,
sećao bih se.

Ne, nisam, nisam to bio ja.
I nije to bila moja pesma.

Milen Šelmić