U svoje mlado doba
nisam znao za tu pesmu,
nisam je onda još čuo,
jer da jesam,
da sam znao,
možda bih ostao u Španiji.
Možda bih na nekom
od madridskih trgova,
u rano jesenje jutro
u mašti naslikao portret,
izmišljen,
izmaštan,
odsanjan,
stvoren po nekom 
davno snevanom liku,
i nemo zamolio
svih sedam španskih Anđela
da mi to čuvaju.

Da mi ga čuvaju, 
i sačuvaju,
od zaborava, od snova,
od drugih, od mene...

Da sam tada znao
da postoje
sedam španskih Anđela,
mislim da ne bih
još dugo otišao 
iz onog vrta 
punog magnolija,
mislim da bih čekao,
koliko god to trajalo,
da Anđeli 
pokažu svoja lica,
da na noćnom nebu
boje tamne, prezrele trešnje
sedam malih zvezda
zajedno prestanu 
da rasipaju sjaj.

Da sam samo znao...
slušao bih 
nebrojeno puta,
znao bih naizust 
baš svaki stih,
u sebe upio tonove, 
pauze, sekvence...
sanjao u toj pesmi
onaj izmaštani lik,
pevao bih neprestano
samo tu pesmu,
i bio spokojan,
jer bih znao
da ga zauvek čuvaju
sedam španskih Anđela. 

Milen Šelmić