I sada, ponekad
mada sve ređe
odem do Karlovaca
sednem tako negde
u centru, blizu česme
i sećam se...

Setim se gimnazijskih dana,
setim se Duška, Mike
setim se Brankovih pesama
setim se i nekog starog filma
priče o pesniku i devojčici
Belila i Minjona
onakvih kakvi su nekad bili
Dunava, tada još plavog
i nas, 
kao iz nekog drugog sveta...

Pomislim onda
kako su te godine 
bile mlade
kako je to vreme 
bilo neodraslo
kako je sve to 
bilo kao bajka
ili kao nekoliko uzastopnih bajki
i mislim
da li je to sve stvarno bilo
a bilo je...

I pitam se
kako to
da ja toliko pamtim
sva ta vremena
i sve te ljude
i sva ta mesta
i sve te svetove
događaje
davno doživljene
proživljene
za bar nekoliko života...

Pa polako shvatim
da je to sve 
zaista bilo tako
baš tako kao što pamtim
i da ne postoji rimejk
da je svaki tren original
neponovljiv
i neopisiv 
da je svako sećanje neprolazno
da sam sve to
ustvari ja
i da život ide dalje...

Potom ustanem i krenem
ne osvrnuvši se ni jednom
jer znam 
da ću se opet vratiti tu
da sednem negde u centru
blizu česme
i da se sećam...

Milen Šelmić