Negde od sredine priče o dečaku,
pojavila se sumnja da je on ikada postojao.

***

Teško je uvek bilo poverovati u istinu,
kao što je teško naslutiti i razotkriti laž.

U svetu relativnih veličina i apsolutne vremenske ravni
nema mesta za nedoumice o prolaznosti postojanja.

Kada je reč o konstantama, one su zadate
samo kao reperi, nikako kao modusi.

Pogotovo ne kao modusi življenja.

Vladavina razuma ili vladavina osećajnosti.
Ili mera jednog i drugog, nikad u ravnoteži.

Nije današnji dan ono što fascinira,
(u odnosu na juče ili na sutra)
već saznanje da je jedini, u datom momentu življenja.

I nije ni jedan trenutak izgubljen, ili zaboravljen.
Samo je prošao.
Ili će tek doći, postojati i proći, u nekom od paralelnih svetova.

Ne postoji predodređenost, niti neminovnost.
Sve je u beskrajno velikom broju (ne)uređenih mogućih izbora.

Kao što u zvezdama nikada i ništa nije bilo zapisano.
Osim, možda, samo vek njihovog trajanja.
Možda čak ni to.

Mit o jurisdikciji nepoznatog nad poznatim,
prastara je izmišljotina.

Ništa nije vredno toliko kao svest u osnovnom elementu.
Svest o vrednosti sebe, Bića u Trenutku postojanja.
To je i jedino važno.

***

A dečak je, baš toga dana,
samo poželeo da ode na obalu.
I da tamo bude sam.

Milen Šelmić