Neka te moji prsti vode niz pukotine izgladnjelog pogleda, luđačkog krika, kad žrtva žrtvu traži.

Neka te grebe misao, neka te moj dodir snaži...

i dok te valom prožima strava

i dok je teška umorna glava

moje su ruke pramac u noći

moja su njedra krma  samoći

ne boj se čežnjo nebo ne sudi

prokletstvo sebi nanose ljudi

Posejdon val će tebi da pruži

dok galeb krikom ponad nas  kruži

tvoje su ruke konopci vrata

i ludost tvoja zvoni sa sata

i kad nas ne bude više

svu tugu oprat će zlosutne kiše

i kad znali bi, a nikad nismo,

i kad bit ćemo, a nikad nismo

i kad  se sretnemo

u snovima mi smo

šutnjom ću nježno tijelo ti ovit

mirisom svojim tebe ću snubit

i dok me ne izda prokleto vrijeme

ljubit ću krišom i tvoje breme

Ti znaš da jednom kad nebom smo htijeli prosuti zvijezde u noći bez sjaja ja pripadoh tebi bez imalo stida onako naga u sutonu što se valja, a ti si uzde nebeskog vranca zauzdat htio u noći samca.

Ljubica Ribić