čekala sam pod nebom tjeskobnim
gledala otud na ovamo, čamila
bila sam lišće na bezimenu putu
kasna i tužna zapitana ptica

vjetar je s juga stalno opetovao
jesam li odnjegovala sve ljiljane
i sve molitve skrušeno izmolila

u sivilo neba zarastala sam
zipka je pusta i sama zaljuljana
zaspala negdje bez mojih očiju
u gorkom sjaju u osami tuge

sve je, sve je kasno, jedino moje
zaludno dozivala sam zvijezde
i ine stranputice na kojima će
uzdasi nevinih ostati nepoznati
kao slučajni prolaznici, kao priča
isprazna zgaženom srcu majčinu

mirkopopovic