Eh, da mi je sada
Moja usna harmonika
I da su mi one noći
Davne
Negdanje
Znao bih da iznedrim
Pesmu
Možda ne milozvučnu
Nego moju pesmu
Pesmu o ostanku
Opstanku
Pesmu o nekom nebu
O nekom moru
O nekim pticama…

Umeo bih 
Da iskažem zvukom
Ako već ne umem rečima
(a ne umem)
Misleći da je svemir
Sve ono što ja vidim
Znajući da je Bog
Sve ono što ja jesam
I što nisam
Sluteći da je Čovek
I Bog
I nebo
I more
I pesma
I svemir…

Eh, da mi je sada
Onih dvadesetak godina
Umesto ovih
Stotinu i nešto
I da mi je
Moja usna harmonika
I ono more
I one noći
I svitanja u magli
Dao bih Čoveku
Da bude Bog
U sebi
Za sebe
Pod onim nebom
Na onom moru
U ovom svemiru…

I dao bih mu
Da sluša
Moju pesmu.

Milen Šelmić