Čekajući dolazak plime,

peščani sprud je

poprimio boju meseca.
Izvio se daleko prema moru,

usamljen i suv.

Željan vode, kretanja, šuma.

Retke plavetne ptice

preletom prekinu monotoniju.

Ili galeb, prodornim lovačkim krikom.

Vazduh, uzemiren maestralom,

tek pomalo miriše na so.

Treptanje večernjeg smiraja

izdužuje obrise čempresa

na dalekoj obali.

Čini ih nestvarnim, a bližim.

Nebo je namreškano tamom,

nagoveštava promenu,

i najavljuje uzburkanu noć.

Ambijent uzdiše tišinom.

Boje su izgubile značaj

i strpljivo čekaju rasplet.

Napetost postaje izvesna.

Kao i dolazak.

Eho praznine samo pojačava

bezvučno komešanje noći.

Jasno je.

Stići će. 
Dolazi.

Milen Šelmić