Oprostite mi, misli moje
Nestale u trenu nezapisa, nepamćenja
Prohujale stanicama iz mene stvorene
Od mene ušutkane.
Oprostite mi na nemaru
Ili tek bježanju
Od same sebe
Zbog nekih, neupamtljivih spodoba.

Kriva sam, jesam, priznam
Dozvolih im u trenu slabosti
Da um moj svojim nazovu
Da misli moje zatvore
Iza debelih kamenih gromada
Sve iz želje, da ušutim
Neušutiva ja.

Kriva jesam, jer dadoh
Ljudima iz sjene
Da moj dan svojim nazovu
Da moje sunce prisvoje
Da mi osmjeh ukradu
I sjaj oka kao rukom obrišu
Oni neki...

Oprostite mi, jer odustadoh od vas
Kao kukavica, kao nemajka
Kao neživa, a živa sam, i evo
Krikom obzanjujem, tu sam!
Ima me, dišem svakim mjehurićem
Pluća punim, sebe zacijeljujem
I svojim vas zovem
RIJEČI MOJE, rođene.

Emilija Mijatovic