Jednom smo, tako,
pili čaj od zove,
negde u dalekom Zanzibaru,
čarobnjak Merlin
i ja.

Mogao sam
da napišem pesmu
o tim danima,
mogao sam
i o koječemu drugom,
a nisam.

Kao i o cirusima,
stratokumulusima,
i drugim oblačastim isparenjima,
možda i o mačku Sozontiju,
(koji je obožavao
peteljke od pečenih paprika),
ili čak i o razdobljima
između ravnodnevica.

Ponekad mislim
da treba, obavezno,
pisati o životu.
Ali to bi, neminovno, značilo
da treba pisati i o smrti,
pa takve težnje potisnem
duboko u nedohvat.

I pišem nešto
bez glave i repa,
što ponekad 
malo liči na poeziju,
ali uglavnom,
baš i ne.

Ma, sve to, uopšte,
nije ni važno.

Samo sam se, eto, setio
kako smo nekad davno,
pre jedno milion godina,
negde u dalekom Zanzibaru,
pili čaj od zove,
čarobnjak Merlin
i ja.

Milen Šelmić