Noć rastavlja svetlost od svetlosti.
Pravi presudnu i nepovratnu razliku

između juče i sutra.
Ne raspoznaje boje,

ali zato nepogrešivo razlikuje nijanse.
I baš nikada ne spava,

iako se često, manje ili više uspešno,

pretvara.

Noću je svaki strah uveličan,

a svaka izvesnost smanjena.
To noć radi namerno,

kako bi prikrila da se i sama plaši.
Ne od dolazećeg dana,

već od one naredne, buduće noći.
Strahuje da će biti bačena u zaborav.

Zato je noć obično najveselija

na početku ili na sredini,

kad uzme maha,

a najtužnija i najhladnija na kraju,

pred svitanje.
Noćna je tama različita,

po gustini, obliku, i snazi.

U zavisnosti od raspoloženja,

godišnjeg doba i starosti.

Ponekad i od količine bola.

Ili ljubavi, kako god.

Noć ima svoje ptice,

svoje leptire,

svoje lovce.

Kao i svoj mir,

svoj nemir,

svoja maštanja.

Čudesnu magiju.
Ima i svoje balade,

svoje sonete,

tužbalice i ode.
Ona je vreme skitnica,

vreme pesnika,

zaljubljenika

i sanjara.

Vreme usamljenika.

Milen Šelmić