Mogla sam se dati danu
i svetiljkama noći
koje u podzemlje vode
zatvoriti kapiju prošlosti

nestati sa utvarama
carica ništavosti postati

mogla sam zlo u očima nositi
pokoriti pola podvodljivog sveta
dok su mi se zmije nakoćene
u glavi poradjale

tek kada bi zaspale
shvatila bih 
to nije cilj moga postojanja

u bunilu
izmedju jave i sna
majka i otac bi sišli tajnim stepenicama
radili su to po navici u dugim noćima
govoreći
tu si da nosiš svetlo u očima

Oslikala sam svaku zmiju
gomila papirića
zakucanih po zidovima sobe
jednu po jednu iseckala na komade

otac reče
poslednju ostavi za kraj
zmiju otrovnicu
u devetom mesecu trudnoće
ubih sa slašću
pred sam porodjaj

Tek jedna drama
u pozorištu
pozornica nečijeg detinjstva

biljakostic