Kao da se jednostavno stvorila tu,

jedne neobične decembarske večeri.

Samo je doletela, negde sa severa,

i zarobila moje srce.

Pričala je kako je sama,

kako je neodlučna,

kako voli muziku.

Pričala je da ne voli samoću,

da joj je hladno u dugim zimskim noćima.

Svašta je još pričala.

A ja, ja sam je samo voleo...

Želela je, kako je onda govorila,

bekstvo od duhova prošlosti,

neki potpuno novi dom,

neki drugi život.

Na nekom drugom mestu.

Pravila je svoje planove,

pratila u stopu horoskopski znak,

tražila u svemu nekakav smisao i sklad.

A ja, ja sam je samo voleo...

Htela je da živim po njenom rezonu,

da prihvatim neke stavove,

meni strane i tuđe.

Bilo joj je važno mišljenje okoline,

da zadivi prijatelje,

da se svima svidi.

Mene se, naravno, stidela,

kao da nije znala šta će sa mnom.

Više od svega, htela je more,

putovanje, galebove.

A ja, ja sam je samo voleo...

A onda, jednoga dana,

negde krajem proleća

ili početkom leta, svejedno,

samo je otišla.

Napisala par nepotrebnih

i prilično nebuloznih rečenica,

nevešto prebacivši na mene

nekakvu krivicu

i neminovnost rastanka,

i - otišla.

A ja, ja sam je i dalje voleo...

Milen Šelmić