Svakog oktobra i svakog marta
rodi se pesma u nečjoj glavi,
sasvim se promeni nebeska karta
i bledi mesec počne da plavi.

Po nebu sjajne kočije jezde,
baš svake noći, do sitnih sati.
Kakvu to igru igraju zvezde,
to niko od nas ne može znati.

Nebo se prostre srmenim velom,
zaigra srce onom ko gleda,
zablista mašta paletom celom,
od nežno plave do boje meda.

I snovi tada postanu večnost,
umesto tame sanjamo dugu,
kad mesec prospe čarobnu tečnost
i plavim zrakom odagna tugu.

Milen Šelmić