Sada više zaista
nije važno
kakav je ukus ostao,
i kako je mirisalo proleće
tih sezona.

Nema smisla ni sećati se
jagoda sa šlagom
u „cukrazdi“ iza porte,
ili prvoga kestenja,
vrelog,
što pravi crn sloj na rukama
kad, ljušteći ga,
ostavljamo za sobom
tragove u snegu.

Nemaju više značaj 
ni stihovi,
izgovoreni na Stražilovu,
Brankovi, Mikini, i moji, naši.

Nikad se neće vratiti
sećanja na te dane
kad smo kao mladi jeleni
jurcali za životom, 
stizali ga, sustizali, prestizali.

Pod onom vrbom
Dunav isto romori,
u Dvorskoj bašti
cvetaju one iste lipe,
pa i crkva Snežne Marije
na Tekijama
kao da nije promenila lik.

Jedino što sada
neki drugi mladići
biraju pažljivo 
plavo poljsko cveće,
za ko zna koju 
Jasminu, Branku ili Kaju.

Ali, sada to više nije važno...

Milen Šelmić