Moj je otac
rođen u malom selu
Dabar u Lici
i možda bi bilo
bolje za svijet
da nije nikuda
ni otišao

gradovi nude ćelije
iza bezbrojnih
bezbojnih prozora
uredne grobove za život
mirise kuhinja
i neumit uvelih žena
po stubištima

kradu prostor
od neba

za plačljivo sunce
u malo lokve
na kraju ulice

sve je u gradu monument
vrijeme okaljano dogmom
da prostor možemo omeđiti
minijaturom
tog istog prostora

samo sam jednom
bio u Dabru
spavao u krevetu
na zakošenom podu

ujutro smo popili
netom pomuženo mlijeko
još uspavane krave

Vincent je mnogo kasnije
naslikao tu sobu
u kojoj sam sanjao
svoje lice...
priljubljeno uz tvoje.

Duško Babić