šta je to prolaznost
kad te živim u tkivima duše

šta je to nepovratno
ako uskrsnem u svakom listu
onog drveta u kom odlučiš da se zabiseriš od tame

šta je to gušenje
kad sam kroz jezgro zemlje
aristrokratski došetao
noktima probio omotač
uspeo se do tebe
one sablasne zime
kad ti je lice bilo naprslina leda
one noći kad si ličila na potrgan
odbačen papir
negde na skeletima pustinje

šta su to krhotine sećanja
kad te dišem u klicama semena sekvoje

šta je to nemoguće
kad sam sa dna
razmicao okeane
do belog čaršava
gde sam ti rađao talase
ostavljao prozračne bele ribizle
da te jutrom nahrane
đžentlmenskom posvetom nežnosti

za koju si tvrdila da više ne postoji

šta su to smrt i pepeo
kad sam šiknuo ultrazelenim bilom kroz spaljene žile
sa tvojim imenom na ukosnici grana
nisi govorila
žagorila si
oživljena
pamtim te i pre prapočetka

šta su to daljine kontinenta
kad sam kroz tebe
presvučen u lahor prolazio
a ti se osvrtala u odrazu usana
moje prisutnosti

šta su to starost i bore
ja sam ljubav i svedok
nastanka tvog prvog pećinskog crteža
(ko to zlopamti tvoje mlade večnosti)

šta su to strahovi
mračna podmuklost i tvoja slabost
kad sam niz mrežu svetlosti
stizao
bivao
sve dok ne postanem koža spokoja
sve dok nas svemir ne primi
u svoju utrobu
svijene

Jelena Stojković Mirić

Jelena Stojkovic Miric