Davno je bilo, kad smo se sreli,
tad ova vrlet beše još mlada,
malo smo znali, a mnogo hteli,
puno je leta prošlo od tada.

Uplove reke u okeane,
planinske vence vetrovi miju,
sve me još seća na one dane,
samo se snovi uporno kriju.

Večnost je kratka, a dani dugi,
nižu se kao koralna niska,
iznova jednog pristiže drugi,
nošeni snagom sunčevog diska.

Vreme na kraju račune svodi,
pazeći dobro da konto sravni,
a zna se dobro ko sve to vodi,
ko je u igri sudija glavni.

Napokon, treba još nešto znati:
Nije tu važno kol'ko si star,
već treba smelo, ponosno stati,
i jednim potezom rešiti stvar.

Prođe toliko godina dugih,
previše toga, i ne znam broj,
potroših tuce života drugih,
a sada ispaštam poslednji, svoj.

Milen Šelmić