Prolazima njenim klizimo čisto, 
kao pad slobodne vode
na Jarčevoj obratnici.
Ili kao mesečev zrak na bonaci.

Mramornim dahom, 
ona dočarava privid ravnodušnosti. 
U stvari, pravi se da ne postoji,
da samo fingira postojanje,
što je apsurd, samo po sebi.

Tek kad se pokaže u izdancima,
jasno je koliko znači.
O plodovima ne bih da govorim,
nemam toliko znanja i umeća
da bi to ličilo na nešto.
A kvariti ne želim, ne mogu, neću.

Oni kojima je dato, leteće i lete.
Ta krila se nikad ne svijaju.
Drugi će možda samo pratiti let, 
ili čak ni to.
To je njihov usud, 
nedostatak spoznaje, 
nedostatak života. 
Nedostatak sna.
Sna o sebi.

Milen Šelmić