gledam vas, drugovi, i vaša
brašnom posuta lica
kaša
ovog trena kao da je
zgusla sve mesečeve grehove

na drhtave vrhove osveštalih
sveća spuštena sena

upinju nad avlijom zvezda
pseća i anđeo
(on je beo)
u amfiteatru kestena
vetar uzima noć opet
stenju

mnogo
mnogo je kad krenu
drugovi

nećete me, valjda, ostaviti
rođeni, ja ne umem sam
ostariti
dodirnuti svet
niti nešto odlazaka u sasvim
drugo

jagodanikacevic