Jednom će svanuti veče
i sva noć biće bela.
Zorom će plamteti nebo,
mi ćemo podići čela.

Stići će kočije tamne
i sve će biti jasno.
Da smo i prevíše hteli,
ali da sad je kasno.

Samo će vetar da peva
o ljubavi i o smrti,
dok stari pajac za nas
umorno vergl vrti.

Sve će izgledati isto
onima koji nas znaju.
Samo nas neće biti
u starom zavičaju.

Isto će hujati breze,
svom ušću teći će reke,
neki će drugi klinci
snevati snove daleke.

Opet će balkanska jutra
sve stare rane da leče.
Novo će svitati sutra,
i bez nas će život da teče.

Jednom se mora poći,
kočija neće da čeka,
taj časak svakom će doći,
iza nas ostaće jeka,
ostaće sećanja neka
i spomen na čoveka...

Milen Šelmić