Ko da dokuči konačnu sudbinu mora?
Ili usud vetra, što ne mari za vekove i eone?
Nastavak pučine i početak sećanja?
Ukus radovanja i mirise dopadanja?


Kao kad voda otiče kap po kap, otiče i veče.

S njim čežnja, i zaborav.

Kap večeri, kap čežnje, kap zaborava.

Ogledalo u očima, izmaglica na kapcima, tišina u glasu.

Pramen svile u oblaku.

Svetlost je svuda.

Svetlo neko veče.

Malo neobično.

Tiho.

Tiho i svetlo.

Kao svitac.

Mnogo svitaca.

 Ili kao Aurora borealis.

Svejedno.

Tišina prija.

Svetlost takođe.

Svetlost i tišina.

Svetla tišina.

Kap večeri, svetle i tihe, kap čežnje, kap zaborava.

Jednostavno i lako.

Njiše se vazduh. Treperi.

Oseća se na jug. U najboljem slučaju jugozapad.

Tako nešto, između.

Misao bludi. Pa nestane.

Trenuci se pretvaraju u druge trenutke,

ovi opet u naredne i tako u beskraj.

Nigde minuta, ni sata.

Samo trenuci.

Neprekidni niz trenutaka.

Kratkih, a večitih.
I tiho, svetlo veče.
Koje se, na kraju, uvek pretvori u san.

Milen Šelmić