I, posle svega, reči kao da nisu potrebne.

Ceo svet stane u samo jedan pogled sa litice.

Taj jedan pogled, ta jedna litica,

planinska nepristupačna stena koja plače.

Plače izvorom i ušćem.

Izvorom - neznano gde, ušćem - na samom kraju.

Samo život, usmeren ka tom ušću, ka toj litici.

Bez izraza, bez predaha, i bez pogleda naniže.

Uspon, težak kao čovek sam.

Ostanak, dovoljan za taj jedan, jedini pogled.

Njime zaokružimo trajanje.

Damo mu dimenziju našeg postojanja.

Naposletku, svi saznamo ko smo.

A onda reči, zaista, nisu potrebne.

Milen Šelmić