DAN KAD SAM POSTALA PJESNIK
Dan kad sam postala pjesnik zamislila sam kao jednu bezimenu knjigu trošeći srce između sna i jave ostavila sam hljeb na stolu i počela da starim izvan vremena Neki su išli na posao drugi su čekali bolji život a ja sam ih žalila i jedne i druge Poznavala sam sve snove i jedva sam čekala da prilegnem do sebe Eh,kako su bila samo čudesna bosa dodirivanja razigrane sjenke prvi komad neba koketni pogled besmrtnih stvari Mislila sam samo kako da udahnem zemljinu prašinu Samo Bog zna kakva muka je kad ne ličis na nijedno vrijeme pa prepolovis vatru za svih sati kad šutis u sebi I nisam znala zašto u glavu mi je dolazila Tagorina poezija opet i opet topila sam se na one njegove: draga, mila, ljubavi moja... Bože, koliko sam željela on, vrtlar da obere napupale pupoljke moga grijeha Veruj mi zavoljela sam sve intrige svog tijela i zamišljala kako da udjem u bunar nebeske istine da poljubim tri puta zamućene oči i za volju ljubavi rodila sam se, Bogami da nadrastem sebe i tamo gdje me nema...
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: julijana.marinkovik
- 10. 10. 2013 ob 22:51
- Prebrano 709 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 170.62
