Ti bi još
da se ljubiš
s vatrom
mladosti
naga na postelji
okružena labudovima
miluješ im
vratove
duge
lepezom
oni šire krila
da pobjegnu
u sliku
lepetom
grozničavi
od zlatne žudi
što me tako mučiš
ljubavi
pusti ih
divljinama
ili se digni
i pokrij lepezom
oči
obećane drugom
do jutra
koje ne postoji
bez ove boli
oslikane Suncem
bijelih labudova.

Duško Babić