U  najsvetlijoj noći u godini

šumske vile izađu u polje

i zaigraju onaj čudesni

prozračni vetreni ples.

Te noći,

ptice ne idu na spavanje,

a veliki bog Eol

daje odmor svojim pomoćnicima.

U tim bezvremenim satima

besednici ne drže govore,

muzičari odlažu instrumente,

(osim harfi, one se sviraju same)

pa svi udišu melodiju Vilinskog kola.

Te noći,

zvezde zaustavljaju treperenje,

a Saturn poklanja svoj prsten

verenici u Alfa Centauri.

Kad fina harmonija

bezvučne muzike utihne,

memento odjekne prirodom

i tren se pretvori u slap jave.

Te noći,

koja obuzima sva čula,

osetimo se svečano,

i mirišemo na sećanja.

Taj miris je nešto

kao lahor u grudima,

kao nagoveštaj nečeg budućeg

ili ostatak proživljenog.

Tamo gde su male vilinske stope

gotovo dodirivale zemlju,

baš tamo,

te noći,

zamirišu najlepši poljski cvetovi.

Milen Šelmić