Leti je bila u lakom mantilu,
krojenom po pariskoj modi,
zimi je nosila krzno i svilu,
hodala lako, kao po vodi.

Uvek se šetala pored reke,
oči joj vazda nekako snene,
kao da živi snove daleke,
i da je bune nemirne sene.

Njene su pesme bile na glasu,
uvek je birala najteže teme,
dal' je to vapila da je spasu
ili je samotno nosila breme.

Bila je iznad dnevnih problema,
uvek u društvu, večito sama,
jedna od onih kakvih sad nema,
prelepa slika, izvan svog rama.

Jeseni jedne, pre mnogo leta
dok su se cedile dosadne kiše,
samo je otišla iz našeg sveta,
niko je nije video više...

Milen Šelmić