Negde daleko, na kraju sveta,
možda još dalje, izvan planeta,
gde se prepliću i dur i mol,
i gde se pesme stvaraju nove,
gde jasni zvuci talasom plove,
življaše tiho MEREDITH HALL.

Na nekim davnim poljima lana,
romori pesma iz davnih dana,
zanosna, tužna, zove se SOUL. 
Dobila ime po nečjoj duši...
I po oluji, što svemir ruši,
tu pesmu peva MEREDITH HALL.

Harmonijama nebesa kliču
dok neki snoví vlasnike stiču.
Muzikom ječi nebeski pol,
kad nekog dirne, ostane večno,
da uvek struji nežno i tečno,
predivna pesma MEREDITH HALL.

Na kraju uvek pobedi Vreme,
gospodar svega, nema dileme.
Ljubavi odnose i strah i bol,
dok traje prastara melodija,
sećanje gnezdo u nama svija,
na tajnu zvanu MEREDITH HALL.



25. avgusta 2012. 
za sve one koji u sebi imaju i žive SOUL ...

Milen Šelmić