Nedostaje mi onaj deo sebe Ono sklonište u kojem sam čuvala tebe Šćućurena pod staklenom tišinom Ne izgovaram naglas reči A htela bih Htlela bih da plačem Da vrisnem koliko me grlo nosi Htela bih da srušim zidove nemira Ja usamljeni graditelj svemira Na proplanku ćutanja udišem tišinu Koracima koji za mnom jure Zavlačim se u vučju jazbinu Ponekad se osvrnem sa putanje besmerne I prisetim se u šta se pretvorilo Moje verovanje u neverne Reč se ledi Pretvara se u bodež ludi I neka se niko ne čudi Što mi samoća najlepše svira Strašno me iritira Kad se mlohavo ruka daje Plišana i naizgled nevina Što izrasta iza srca Ispod kojeg guju gaje
