moraš krenuti, dušo. pesnik je

u meni umoran, kao i ti

postao je star, ne zna  kako

ne sme više

da zadirkuje čiste

stvari duha, misterije

u tvorca. veruj,

moje su namere ostale

iste. ali taj pesnik nije

dostojan imena svoga. utišan je

dečak u njemu, ne klikće

radost u praskozorje, sumraku nema  

šta da doda. zato putuj,

dušo, sama

sa sobom. započni put, poleti

za pticom što ti se u lice kikoće.

nema se vremena

ni šta čekati. lepo se spremi, srećna

zamakni ka javi, tamo gde se najlepše

spava. i sloboda je. tvoja

reka je besputna voda, ni more više

neće da vara. obećavam

nešto bolje od kraja

jagodanikacevic