Kada svi prijatelji, jedan po jedan, odu,

ostanete sami, noć i ti.

Licem u lice.

I ništa između vas.

Lice noći poznato, tamno i neprozirno.

Tvoje lice - ne onakvo kakvim se trudiš da ga vidiš u ogledalu.

Ćutite.

Začudo, noć prva progovara.

Mrakom.

Ti odgovaraš sledećim ćutanjem.

Ili nemim očajem, isto je.

Noć prostire ogrtač ne pitajući za dozvolu.

I ne hajući za odobrenje.

Noć je svoj na svome.

Nema ni smisla ni potrebe, suprotstavljati se noći.
Kao što nema smisla odrasti, napisati rapsodiju, umreti.

Noć pokriva korake, ne vidi besmisao

i uporno sačekuje jutro.

Besmisao neće da vidi, a jutro dočekuje,

jer je oduvek takav zakon.

Održavaš noć budnom

hraneći je sopstvenom tišinom.

Ona ti uzvraća monotonijom bez snova.

Ne možeš strah od noći razbiti plačem,

pa ni smehom, koga i nemaš.

Samo sačekaj dolazak svetlosti i pokušaj da izjednačiš skor. 
Da izbegneš, ili bar odložiš osećanje poraza.

Makar do sledeće noći.

Milen Šelmić