Misleći samo o tome
kako je bezvezno zujati,
i muvati se okolo,
kao jedinka i kao roj,
potpuno smo zaboravili
da drvo stoji pred nama.

Nismo mu poželeli
ni dobro jutro,
niti ga pitali za rosu,
samo smo odletuckali,
dalje u razmišljanje,
dalje u sanjarenje,
dalje u maštarenje...

A drvo, drvo je ostalo,
nije reklo ni reč,
(i inače, kažu, malo govori)
odmahnulo je lako 
lisnatom granom,
ostajući iza nas, da čeka
neki drugi roj, ili svoj san.

Bilo je to jedno dobro,
mlado, zeleno, Limunovo drvo.

Milen Šelmić