Uvek kad hoću tebe da sanjam,

iskrsne neka bezvezna slika

sa nekakvog bulevara

negde u nekom gradu,

neke, meni nepoznate godine.

I noć se pretvori u taj grad,

osvetljena blještavim svetlima,

koja pokušavaju da rasprše san.

Da ga brzo i vešto pretvore

u nedohvatno maštanje

o nečemu što nikada nije bilo.

Grad počne da pulsira

titrajima nepoznatog bulevara,

donoseći privid idealnog,

prenoseći virtuelnu energiju

neprosanjanih daljina.

A ja se tada, veoma pažljivo

okrenem na drugu stranu,

vratim se ulicom sumraka,

što preseca sve slične bulevare,

izbegnem te postavljene zamke noći,

i onda, samo tebe sanjam.

Milen Šelmić