I senka – minu.
Odnese trenutak
koji sam zauvek
hteo da pamtim.

Nestade zrak za njom.
U sobi neka magla,
neobična i tiha magla,
koju samo ja vidim.

A možda je samo osećam.
Kao da i nije magla, 
već neki osećaj,
mutan, nestalan, blag.

Odmahnem glavom,
ne nestaje.
Prepoznajem treptaj,
on je znak želje.

Pa se zamislim
kako je sad to moguće
i da li je zaista java
to što znam, ili slutim.

Onda polako shvatim
da i ti dobro znaš
čiji ja to odraz
nosim u očima.

Milen Šelmić