Pa onda, zbogom drugovi.
Bilo je, neko vreme, lepo
igrati se sa vama, pametnih
i manje pametnih igara.

A sad je toga dosta.
Došao je čas da se kaže
uz kakvo je to brdo
Sizif predano gurao
onoliku kamenčinu,
i da se otkrije napokon
od čega je nastala ona stena
za koju je Prometej bio okovan.

Zašto je to sada važno?
Možda i nije važno kao saznanje,
ali je svakako presudno
za razbijanje mita. 

Zamagljene predstave
o nekim važnim događajima
su nas i dovele dovde
gde sada jesmo,
ili, bolje reći, gde nismo.

Ako je prava istina toliko teška,
da se viševekovna paučina ne može 
odlučnim i iskrenim potezom otkloniti,
onda nismo ni zaslužili da je znamo.

S druge strane, opet,
šta je to što naš um
bespogovorno prihvata
kao svetu i jedinu istinu?

Nije to ni Reč Božja,
niti zapis u genetskom kodu,
kao ni filtrirani i selektivno pamćeni
fragmenti doživljenog. 

Zato, od sada te „igre sudbine“,
slobodno igrajte bez mene.
Ja svoju istinu slutim,
gotovo da je i znam.
A ako je i ne spoznam sasvim,
to neće biti zbog toga
što sam, možebiti, promašio pitanje.
Već samo zato, što nisam shvatio igru.
Ali, u svakom slučaju, igraću je do kraja.
Samo, ne više ovde
I ne više sa vama.

Dobro mi ostajte.

Milen Šelmić