Neko potroši život nemarno,

kao da je to samo obična,

bezvredna stvar, beznačajna sitnica,

koja samo tako dođe, i prođe.

Gotovo neprimetno.

Drugi ga opet ljubomorno i gorljivo čuva,

smatrajući da je baš on

centar beskrajne vasione

i da jedino njegova bista

treba da ukrasi centralni gradski trg.

Ponekom život teče polagano,

po precizno uhodanom rasporedu,

koji od početka do kraja prati jednolični, stari ritam.

Ni sporije, ni brže, ni manje ni više od toga.

Ima i onih koji kroz život uvek žure,

jureći skupim kolima

od raskošne vile do skupe metrese,

u odelíma sa poznatim imenima na etiketi.

I sa etiketom na svom imenu.

Samo retki, veoma retki, život ukrote,

zauzdaju, prilagode sebi

i nagovore ga da radi za njih.

A oni mu, zauzvrat, podare muziku svog bića,

da je upije u sebe i uživa u njenoj harmoniji.

I žive večno.

Milen Šelmić