Mi, nismo bili ni bolji, ni pametniji.

Bili smo mladi

i mesec nam nije izgledao daleko.

I nije bio daleko.

Osim njegove tamne strane,

koja nas nije ni zanimala.

Bili smo puni prkosa, željni svega,

i mogli smo da imamo sve.

Imali smo onoliko koliko smo

našim željama mogli da obuhvatimo.

Nama poznati svet, i još malo više.

Nismo razumeli elegije,

tek smo naslućivali etide.

Koliko smo onda imali,

toliko i sad imamo.

Ili nešto manje.

Svet nam je mnogo bliži,

a mi sebi, toliko daleko.

I sad mesečeva svetlost

pokreće isti plimni talas.

Sve važi i danas, istim zrakom

i istom snagom shvaćeno.

Nismo ni sada

bolji u etidi

niti veštiji u elegiji.

Samo je linija vremena

u našim glavama

jasno opredelila

svetlu i tamnu stranu.