Kad prva rosa moje večeri

nagovesti delić obećanja

ili ispunjenja, svejedno,

otopi se nešto nalik santi,

a ima ih, nakupilo se

tokom minuta, sati, godina,

večeri, zima, buđenja,

nakupilo se leda i inja,

bespredmetno, uporno,

i sad više neću obećanja,

sad hoću samo ispunjenja,

ne kao Alisa u zemlji čuda,

puter juče i puter sutra,

ali nikada puter danas,

ovog puta želim baš sve,

ništa već imam i ne volim,

menjam to ništa za jedno sve

i neka bude poslednji put

da plamen gori bez vatre,

ne umem više da praštam,

ni da se uvek nešto opraštam,

pa neka ovoga puta Alisa

razbije prokleto ogledalo

i pusti mene iz tame osame,

bar ovaj jedan, poslednji put.

Milen Šelmić