Kad jednom, napokon
tvoj let zastane
i završi dodirom moje duše
daću ti pesmu.
Daću ti san o pesmi.

Reći ćeš kako ti se sviđa
i san i pesma
kako bi volela da stalno
sanjaš da čuješ pesmu.
Da osećaš njen zvuk u vazduhu.

I sve moje pesme biće tvoje
i sve moje reči biće tvoje
i sve moje misli biće tvoje
samo ću ja i dalje biti svoj
i ničiji...

Ne mogu da odem daleko
a ne mogu ni da ostanem tu
usred bašte
sa neprocvetalim krinovima
da nerazumom hranim želju
kao teret naraslu.
Kao teret na krilima htenja.

Samo u toj jednoj tački dodira
nedoumice prestaju.
Sada postaje uvek.

U svakom budućem svemiru
takvog momenta neće biti.
Ponovo će pesme biti moje
reči će biti moje
misli će biti moje
A ja ću i dalje biti svoj
i ničiji.

Milen Šelmić