Jednog ću dana napisati pesmu.
Veliku, lepu, pravu.
Ljubavnu.

Ta će pesma imati krila galeba,
da je nose do beskraja,
da na njima leti
do isteka vremena, i nazad.
I krila leptira, da njima skine
izmaglicu sa nečijih očiju.

Ta će pesma zvučati
kao nežnom ženskom rukom vođene
tipke vešto ugođenog klavira.
Ili kao tremolo u Cis-duru
na tamburici od višnjevog drveta.
U rano popodne.

Ta pesma će dobiti
boju unutrašnjosti sedefne školjke
iz dubina purpurnih južnih mora.
Sa nijansom buđenja
polarne svetlosti na dalekom severu.

Reči te pesme
biće tek za nju samu izmišljene.
Nikada više neizgovorene.
Magijom nekom dočarane.
Meke kao somot zlataste jeseni,
pitke kao vino
iz neke davne, čuvene berbe.
I isto tako opojne.

Njena će melodija biti
vodenih nimfi dostojna.
Zavodljiva i meka,
da mami i osvaja
svojom harmonijom.
A opet prodorna i jaka,
poput huka dolazeće oluje.
Da prodre, uzbudi i dirne.

Jednog ću dana napisati pesmu.
Veliku, lepu, pravu.
Ljubavnu.

Umeću, valjda...