Razvihorio se oblak nad dolinom.
Pa prosuo neke neobične suze,
tople i pitke.

U neko odavno buduće podne, popodne, veče.
Ili negde u januaru, oko pola pet.
Ne sećam se.

Mestimično je cvetala zova,
a ponegde je isticao mrak.
Ponegde zrak.
Uglavnom je isticao pesak iz sata.

Susret cvrčka sa jutrom.
Mrava sa zemljom.
Leptira sa jednim danom života.

Gladiola pogledala naviše.
Videla šta je htela.
Pa odustala.
A perunika nije.

Osmica od sveže trave.
Misli od ko zna čega.
Merene spektrometrom.

Labilni mit o patuljcima.
Bez potrebe nabrojanim.
Detaljno opisanim u bajkama.

U jednom uglu trnje.
Ispunjava svoju svrhu,
kad ukapira koju.
Inače baš i ne obećava.

Kao da su cvetali soneti
i katreni u svakom budžaku.
Pa samo ubereš u prolazu.
I onda imaš.

A pružio se nadaleko
i naširoko taj vrt.
Skoro do neverovanja.
Bašta baš kao naša.

Milen Šelmić