Ja vam se gospođo
uopšte ne divim.

Vaša je bašta uvenula
odavno
slavoluke zamenila imela
i to na prozorima nije
ledeno cveće
nije ni karta kosmosa
samo pramenje
odsečene
kose Samsonove.

Vaša je kuća oronula
davnim mozaikom sagrađena
sred ponora vremena
u doba kneza Potemkina
na njoj su vrata
razvaljena
sudbinom boljara prokleta
gipsanim golubom
na fasadi
kao ukrasom nekim
začarana.

Vaše su misli uzburkane
nadirućom hladnoćom Sibira
nemirima u Donskoj oblasti
stradanjima kod Vladivostoka
i dalje na istok
a nema dalje
nema na istok
nema misli, ni sećanja
ni sećanja na misli
nema zaostalih od umora
snova
nema više.

Vaše što beše
zloslutnim fijucima pevano
na lelek i pelen podseća
ne može se vama
dati pesma
muziku nemate i ne čujete
ne smete
ne verujete
ne postojite.

Ja vam se gospođo, stoga
uopšte ne divim
niti vam pišem ovo pismo

Srdačno Vaš

Milen Šelmić