moje su ruke

mesnate oči, paleta

od noktiju i ljuspice boja, stepenište

vijugavo niz koje silazih leti

na gizdavi trg Tetr,

tamo gde je, okovan suncem

drvored,

prskajući modrim padao u moje

vreme i plavi period pijanog

avgusta. Dora, nedostaje mi naša

ljubavna priča u tri minute. milonga

koju sada plešeš

s nekim kreolskim

dripcem u prljavom baru

četvrti La Boca, sa razvučenim

bandeneonom i skučenim večerima,

prohladnim pogledima i

vrelim dlanovima. Dora

Maar, moj puteni vodomar

smaragdnih krila,

kriči očima samo

jalovu bol. žali rastinje dalekih

pampasa koje samo

od sebe

plane, detinje.

razmahano

u sliku unosim

Minotaura i procepe iz kojih

ništa ne teče, niti se cepi

od bolesti prenosnih

groznica

i crni se Pigal za njom povlači

jagodanikacevic