kratko će sve to trajati
previše kratko da bi se oči zamarale kapcima
trista će zubima naoružanih konjanika
omamljeni mirisom dostignute nježnosti
pregristi svoje jezike pod prozorima naših dodira

i opet će, razulareni jednostavnošću, novi rat započeti

ti ćeš se nadviti nad sjenom našeg dana
na stol mi spustiti slatko od divljih jagoda
(jer to je ono što volim)
znaćeš da nisam tu kad utiša nemir
kad ti ruka umre dok naše šoljice za kahvu budeš prala

sa hiljadu komada sa poda kad te pomiluje
uzdah u bljesku plavog porculana
bacićeš pogled na ostatke u stolici na balkonu
pomislićeš: manijak! ode opet bez pozdrava

i biće ti krivo što nisi stigla
da mi kažeš da si pročitala sve moje pjesme

i da je Nina
i da je Dina zvala

biče ti krivo što sam otišao tek tako
dok budeš sakupljala uspomene sa poda
grdićeš u meni mrtvom tvrdoglavog dječaka
da se to ne smije
tek tako umirati oči ne zamarajući kapcima 

Edin