svetli su, nalik na nokte razlistane 
u fišeku iz kog se puši kestenje. oni su
mostovi, kojima hodam u dane jesenje. moje
stihove znaš po imenu svakog svog kamena. pipaju
po tragu svetlosti, tvojim zvezdama. čitaju se onako kako
se tepa brodolomcima, za ravnanje valova po zvučnosti.
lepi su iako govore gluposti: kako su predugi kadrovi
rubljova; prljave čizme u redova; kao sumnja je
u nama samima da stvar je u stvarima. to 
što čitaš, duša je među stranama

jagodanikacevic