ne znam ja ništa o tome, ne znam
tren kad noć obuhvati usnulo sunce
da ga skloni u svoj prednji džep.
pa iz svakog ćoška narednog časa
crnilo poteče, i stisne oči i stegne bílo

znam, o da, i te kako dobro znam, kada
zore zanjišu moje uvele reči
kolevkom crnom mermernom. tada
pogledaju me očima mrtvih, svih
što zaspati nisu znali
i sve rake sveta zaćute. i onda
grobnom tišinom svemir odjekne
zazveči muzikom usnulih, onih
koji znaju kako prošlost tišinom miriše

jagodanikacevic